Nikolaj Velimirović je 1915. godine u Nedjeljnom glasniku slovenskog hrišćanstva, povodom petstote obljetnice smrti Jana Husa objavio životopis, odnosno Žitije Jana Husa. Ovdje ga donosimo u izvorniku:

SVETI JOVAN HUS (Žitije Jana Husa)

Dok su Hrišćanstvo gonili ljudi u purpuru, dotle je ono raslo, čim su ga počeli goniti ljudi u mantiji, ono je počelo padati. Dok su se perzekutori (progonitelji prim. urednika) Hrišćanski zvali Neron, Dioklecijan i Trajan, dotle je Hrišćanstvo privlačilo svet, a kad su perzekutori Hrišćanstva postali ljudi sa imenima Aleksandar, Inokentije i Jovan, Hrišćanstvo je počelo odbijati svet. Kada su u vreme cara Trajana spaljena dva brata hrišćanina iz Breščije, Faustin i Jovit, jedan Rimljanin, posmatrajući čvrstinu vere i neustrašivost dvojice mučenika, uzviknuo je: „zaista, veliki je Bog hrišćanski!“ A kad je, na osnovu jednog crkvenog dekreta, spaljena u Tuluzi jedna gomila jeretika, uplašeni gledaoci sa strahom su se lupali u prsa i vikali: „teško nama, stići će nas kazna Božja!“ U vreme prve perzekucije, kad su hrišćani rastrzani od zverova po cirkusima neznabožačkim, udivljeni neznabošci su postajali Hrišćani.

U vreme drugog progonstva, kad su Hrišćani mučili i spaljivali Hrišćane, mnogi zastiđeni Hrišćani vraćali su se naznabožstvu, ili skrivenom bezbožstvu. Progonstvo spolja uvek je samo jačalo hrišćanstvo. Progonstvo unutra uvek ga je razoravalo. Pre Srednjega Veka postojalo je već prastaro iskustvo ljudsko, da su svi nasilni gonioci vera bili u nepravu, no Srednji Vek se nije tim iskustvom koristio. Prelati na saboru u Konstanci osudili su Husa na smrt, hoteći time da počupaju kukolj iz pšenice. Uzalud opomena Hristova: pustite neka rastu zajedno do žetve i kukolj i pšenica, da ne bi čupajući kukolj i pšenicu počupali. (Mat 12, 24-). Ne, prelati u Konstanci, suviše revnosne sluge Božje, hteli su pošto-poto da ubrzaju dolazak carstva Božjeg na zemlju, zato su se bojali da odlože čupanje kukolja. Znači, Hristos je dao pogrešan savet ljudima!

To je bilo ovako: Hristos je rekao: svi grehovi biće ljudima oprošteni, ali greh protiv Duha Svetoga neće im biti oprošten (Mat. 12, 31). Kada je prošlo 1370 godina od rođenja Onoga koji je te reči rekao, rodio se jedan čovek, u selu Husenicu, u Češkoj. NJegovo ime bilo je Jovan Hus, njegovo vaspitanje izvrsno, njegov poziv sveštenički, njegova sudba tragična.

On je bio sveštenik u crkvi Vitlejemskoj u Pragu, gde je kraljevao neki kralj Vinceslav, poznat zbog Husa kao i Juda zbog Hrista; i bio je rektor Univerziteta, najstarijeg u Evropi; i bio je sledbenik Isusa Hrista, rođenog u Vitlejemu, i to sledbenik ne samo po formi, nego poglavito i po duhu, po Svetome Duhu. No u to vereme živelo je u Pragu i mogo drugih sveštenika, raznih vera, no iste forme, t.j. sveštenika koji su po formi svi bili hrišćanske vere a po duhu i svih ostalih vera, počev od najnižeg fetišizma. Pa se onda desio ovakav jedan čudnovat konflikt. Svi ovi poslednji sveštenici grešili su protiv forme, t.j. čuvali su se od svih grehova izuzev onoga, koji se ne može oprostiti.

A Hus opet čuvao se kao ognja, da se ne ogreši o duh vere Hristive, o Sveti Duh, i nije se mnogo plašio drugih grehova, protiv formalnosti, t.j. grehova koji se daju oprostiti. Kao što se vidi, konflikt je imao svoj veoma dubok koren. Da bi se konflikt raspravio, sabralo se nekoliko stotina prvosveštenika iz cele Evrope u grad Konstanc, u jedno mesto divno po prirodi, no od tada vazda ružno u sećanju ljudskom. Pre nego su stotine sudija došle u Konstanc, stigao je tu i Isus Hristos i napisao ognjenim slovima po vazduhu: ne sudite, da ne budete suđeni! No od tolikih stotina episkopa nijedan ne diže glavu k nebu i ne pročita te reči. Jedini je Hus mogao dići oči svoje i pročitati strašnu opomenu Sina Božjeg. I on je govorio o plamenom duhu, o Svetom Duhu, i o grehovima protiv duha, koji se ne opraštaju.

No, njegov jezik, kao i jezik apostola o Pedesetnici, ostao je nerazumljiv za ljude od forme, koji se nimalo nisu ni ustezali od blasfemije Duha Svetoga. Oni su, bednici, našli u nekom uglu Biblije nekakvu reč, koju su protumačili na svoj način i uzeli kao opravdanje blasfemije Duha, kao dozvolu prolivanja krvi, kao sankciju ubistva.

Jer Biblija je kao oganj; podajte taj oganj mudracu, on će se na njemu ogrejati, podajte ludaku, on će njime kuću zapaliti. Šta je Biblija kriva, što je ona pala u ruke ljudi koji su u njoj pročitali Kainov greh, i na toj stranici zadržali se do smrti? Mnogi od njih, sabrani u Konstancu, grejali su se već i pre toga na vatri, u kojoj su goreli jeretici; mnogima je od njih još mirisalo pod nosom pečeno meso ljudsko. „Neka izgori još jedan čovek, šta je to? Zar toliki sjajni skup, pa da bude bez pozorišta?

Tu je i Car, tu i papa. Zar tako krupni, božanski poslovi, pa da se ne prinese nijedna žrtva Moholu? – „O Tire i Sidone, otvorite svoje kapije, da uđu kroz vas stotine hrišćanskih episkopa, da prisustvuju velikoj svečanosti jednovernih! Feničani, usijajte Mohola, zašto ste ga ohladili? LJudi od tri hiljade godina posle vas navratili su se k vama, da prinesu žrtvu Moholu Velikom. Žurite! Jer i oni žure u Rim, u Koloseum, tamo ih čeka Neron, sa sjajnim društvom, u raskošnim ložama; sto hiljada neznabožačkih gledalaca sede u amfiteatru; uskoro će se otvoriti dvoja vrata na suturenu; iz jednih će izaći Hrišćani, iz drugih divlji zverovi; nastaće divan duel na prostranoj areni. Tu je cvet aristokratije i plutokratije rimske.

Čeka se samo na kralja Venceslava i Papu i nekoliko stotina episkopa i doktora hrišćanske teologije, pa da divna predstava otpočne. Feničani, požurite! Niste vi jedini neznabožci. Ne prinosite vi jedini tako skupocene žrtve bogovima!“ Od novembra jedne godine do jula druge godine znojili su se sveti oci i doktori teologije u lepome gradu Konstancu oko toga, kako da nađu zgodnu formu, zgodan pretekst, za ubistvo jednoga čoveka, zvanog Jovana Husa, iz sela Husenica u Češoj, sveštenika, rektora i t.d. – kako da ubiju jednoga čoveka u ime Isusa Hrista, Premilostivoga. Uzalud je jadni Isus pisao ognjem iznad Konstanca svake noći, ognjem po tamnom vazduhu; ne sudite, da ne budete suđeni! On je, po mišljenju svih, davao jedan pogrešan savet ljudima!

4. jula 1415. god. izveden je Hus poslednji put pred Sabor. NJegova sudbina bila je rešena. Lodski episkop držao je jednu nadutu pridiku o uništenju jeretika radi slave Božje, o Bože! Radi slave Božje, – pridiku o krvi i ubistvu, koju jadni Isus nije držao na Gori Jeleonskoj, koju on nije ni znao, pridiku o dostignuću Carstva Božjeg pomoću zločina. Posle toga izrečena je smrtna presuda nad Husom. Posle toga kleknuo je Hus u Saboru, digao oči k nebu i izgovorio reči: „neka Tvoja beskrajna milost, o Bože oprosti ovu nepravdu mojim neprijateljima. Posle toga ove reči izletele su kroz prozor napolje, ne ganivši nijedno ljudsko srce.

Posle toga priređena je jedna mala šala. Napravljena je od papira jedna papska mitra, pa je išarana likovima đavola, sa natpisom „arhijeretik“, pa je stavljena na glavu Husu. Tad je jedan episkom viknuo Husu u lice: sad predajemo tvoju dušu đavolima! Posle toga „arhijeretik“ je vođen kroz ulice, i deca su se smejala, a sujeverne babe pljuvale u lice svešteniku crkve Vitlejemske i rektoru praškog Univerziteta, Jovanu Husu.

Posle toga svega došla je jedna mala zbilja: Hus je izveden na kraj grada, tu je naložena vatra, i on je živ spaljen: „Što sam govorio svojim ustima, sad ću zapečatiti svojom krvlju“ – rekao je Hus goreći u plamenu. No te reči su otišle u nebo, u hranilište svega, ne ganuvši ni jedno ljudsko srce. A zamoreni Sabor teškim poslom večerao je te večeri s velikim apetitom. Posle toga došla je druga jedna mala zbilja. Taj isti Sabor, na istom mestu spalio je i Jeronima Praškog, Husovog prijatelja.

Vidi i ovo: Pismo Jana Husa iz zatvora prije izvršenja smrtne kazne

A posle svega došla je jedna velika zbilja: zbog tih krvavih epizoda u Konstancu buknuo je rat u Češkoj pod Žiškom, rat koji je odneo stotine hiljada života, koji je pretvorio u prah stotine sela i gradova i doveo do krajnje mizerije mnoge milione ljudskih bića i unesrećio mnoge generacije. Sve je to bilo u vreme posle Kosova, u ono isto vreme, kada su i Turci mučili i spaljivali Hrišćane na Balkanu.

Pa i sami Turci su gazili svoju veru, grešili su se o sveti duh svoje vere, kada su to činili. Na nekim manastirima muslimanskim u Alžiru stoji i danas natpis na ulasku: dobrome cilju ide se samo dobrim putem. Sravnite tu devizu sa devizom jezuitskom: cilj opravdava sredstvo! Koliko je ona prva bliža Hristu i njegovom Jevanđelju nego ova druga! U samoj stvari u tom i jeste suština hrišćanskog morala; dobrim sredstvima boriti se za dobar cilj. Zla sredstva samo prividno približavaju čoveka dobrome cilju, u samoj stvari ona ga od ovoga većma udaljuju. Da je se hrišćanska propaganda od početka služila isključivo dobrim sredstvima, kao što je Učitelj učio, carstvo pravde i ljubavi bilo bi na zemlji ostvareno.

Ali zla sredstva su potiskivala sve dalje u budućnost ostvarenja toga ideala. Onima, koji su hteli prokrčiti put tome idealu otrovom, ognjem, obmanom i mržnjom, činilo se carstvo Božje tu, blizu, kao fatamorgana. No to je bila samo jedna fatramorgana pred očima, međutim put kroz pustinju sve se većma produžavao. Nisu samo neprijatelji gonili Hrista, nego i prijatelji.

Ludi prijatelji mogu više naneti štete od najjačih neprijatelja. Najbolji prijatelji i najpozvanije sluge gonile su Hrista više nego jevrejski fariseji, i rimski cezari, i galski neznabošci. Svi su oni činili to bona fide misleći, da time najbolje Hristu služe i Boga slave. Oni su imali dobar cilj pred očima, samo su sredstva njihova bila naopaka, nehrišćanska. Za to je nad njima izrečena već strašna osuda. Za to pokolenjima i izgledaju svi oni, koji su u plamenu goreli svetli kao anđeli, a svi oni, koji su oko plamena stajali, crni kao demoni.

Jovan Hus smatra se odavno za vaskrslog. Mrtvi su oni koji su njega nasilno umrtvili, a on je živ. On je jedna živa sila katoličke crkve. On je jedan kapital celoga Hrišćanstva. On je istinski ponos Slovenstva. On je najveći fakt u istoriji češke nacije.

On je faktički tvorac protestantizma. Viklif je samo pisac i teoretičar. Viklif je pisao Reformaciju crkve samo mastilom, Hus i mastilom i krvlju. On je pravoslavni i katolički svetitelj podjednako. Sveti Jovan Hus!

Šta mari, što on nije ušao u kalendar. On je ušao u savest ljudsku; a to je nešto više od kalendara. On je postao bič onih, koji greše protiv duha, koji ciljem opravdavaju sredstva, koji ne slušaju savete Hristove. On je postao, s druge strane, uteha onih, koji se bore za duh, za svetinju, za ideal Hrišćanstva.

No treba se čuvati osude sadašnjeg pokolenja katoličkog zbog zločina nad Husom, izvršenog od jedne katoličke generacije pre 500 godina. Šta su krivi naši savremenici – katolici za to, što je nekad postojao nekakav koncil ograničenih i surovih prvosveštenika u Konstancu, koji su mislili, da se ubistvom može Bogu služiti? Treba znati, da Hus ima danas više nego ikad sledbenika baš u katoličkoj crkvi. Svi prosvećeni i religiozni katolici, kod koji se prosvećenost i religioznost ne isključuju no traže, jesu Husiti. Istina, imaju puno još sledbenika i žalosni papa Jovan HHIII, i malodušni kralj Venceslav. No slobodno se može reći: Husitima pripada budućnost, Antihusitima prošlost.

Profesor Paljmov, jedan vrlo ortodoksan teolog ruski, nazvao je doktrinu Husovu pravoslavnom. Protestanti zovu Husa svojim tvorcem i vođom. Prosvećeni katolici zovu ga svojim herojem i svojim uzorom. Ja mislim da Hus nije bio formalno ni pravoslavni, ni protestant ni katolik, ali za to je suštastveno bio i jedno, i drugo, i treće; bio je Hrišćanin, istinski Hrišćanin na reči i delu, kao Jakov i Filip, kao Tadej i Andreja. Zbog toga Hus spada u ovu malu grupu hrišćanskih svetitelja koji mogu poslužiti kao najbolji most među konfesijama, kao konac za ušivanje pocepane Hristove crkve.

Na Jovanu XXIII nikad se hrišćanstvo ne može ujediniti. A na Jovanu Husu može. Jer u koliko ovaj biva savremeniji, u toliko onaj zastareliji. Ovaj je heroj i svetitelj, onaj malodušni crkveni činovnik i administrator. A heroj – svetitelj je sugestivan na sva pokolenja, na sve dinastije, u vremenu i prostoru.

Hoćete li čudotvorstvo, pa da izvolite kanonizovati Jovana Husa za svetitelja? Zato ima dokaza koliko hoćete. NJegove kosti, istina ne čine čuda, kao što ničije kosti ne čine čuda, ali njegov duh je čudotvoran. „Duh je ono što oživljava, telo ne pomaže ništa.“

Duh Jovana Husa oživljavao je katoličku crkvu kroz vekove. NJegov duh je vazda služio kao sveža ventilacija u zagušljivom prostoru. Vi ćete osetiti njegov duh u velikim katolicima isto onako kao i u velikim protestantima: u Paskalu, kao i u Luteru, u Bosiju, kao i u Lesingu, u Lamneu, kao i u Spurdžonu, u Štrosmajeru kao i u Vajsu. O pa koliko ćete ga osetiti u pravoslavnom arhiepiskopu Inokentiju Hersonskom!

Mi Srbi volimo Husa kao što volimo velike idejne borce i uzvišene heroje u istoriji, ma kojoj naciji oni pripadali. Ali Hus nam je jedan od najbližih srcu. Jedan mučenički narod mora da voli jednog velikog mučenika. Jedan narod, koji je goreo 500 godina u ognju varvarskom, mora da voli čoveka, koji je u ognju izgoreo zbog dobre misli i čistoga srca. Sudba Jovana Husa liči na sudbu srpskog naroda. I jedan i drugi bili su mrtvi, a sad su živi. Jovan Hus je ne od manjeg vaspitnog uticaja za srpski nego na češki narod. Mi ga svi u duši smatramo za velikog svetitelja. Jedan od glavnih razloga naše ljubavi i našeg poštovanja prema češkom narodu jeste – Jovan Hus.

Za to će se srpski narod o današnjoj memorialnoj proslavi duboko pokloniti svetloj uspomeni Jovana Husa. Za to će i Srpska pravoslavna crkva danas biti sjedinjena u mislima poštovanja i osećajima ljubavi prema najvećem i najsvetijem Čehu sa svima katolicima i protestantima, koji danas slave Husa poštovanjem i ljubavlju.

Danas, kada se na starom i novom kontinentu slavi živi duh Jovana Husa, slađe nego ikad zaoriće se iz svih slovenskih grudi himna:

Oj Sloveni jošte živi DUH naših đedova!

I danas, kada se celo Slovenstvo u Evropi mučenički rve za svoju slobodu, proleteće svetla vizija svetog mučenika iz Husenica za slobodu hrišćansku ispred očiju slovenskih armija na Severu i na Jugu. I pročitaće svi Sloveni u toj viziji ognjene reči utehe:

„Tvoje mučeništvo lice zasvetliće! Tvoja pravda pobediće!“ Autor: Nikolaj Velimirović Izvor: Živa crkva, nedeljni glasnik slovenskog hrišćanstva, NJujork 1915, str. 15-23 [1] Prilikom petstogodišnje proslave Husovog mučeništva